Autor: Marko Stanojević, profesor istorije
Bajlonijeva gostionica
Bajlonijeva pivara u Beogradu
Jedan od najznačajnijih trgovaca i industrijalaca u XIX veku bio je Ignjat Bajloni. Rodio se u Litomišlu u Češkoj gde se zajedno sa bratom bavio kožarskim zanatom. Želeći da se ostvari u nečemu boljem, rešio je da ode u Ameriku. Tu svoju nameru saopštio je svojoj sestri i zetu Antonu Nemecu, mlinaru u Srbiji. Oni su mu odgovorili da nema bolje Amerike od Srbije. Ignjat je poslušao njihov savet i sa ženom i četiri sina došao je u Beograd, 1855. godine. Odlučio je da se nastani na Topčiderskom brdu, gde je otvorio kožarsku radnju.
Nakon dve godine boravka u Srbiji, Ignjat Bajloni je svečano, pred beogradskim parohom Milošem Sušićem, položio zakletvu na srpsko podanstvo. Na taj način su on i članovi njegove porodice postali punopravni građani Kneževine Srbije. Tekst zakletve glasi: ,,Ja, Ignjat Bajloni, koji sam dosad bio austrijski podanik, stupajući u sažiteljstvo srpsko, zaklinjem se Bogom živim, da ću kao drugi rođeni Srbi vladajućemu Knjazu Srbskom svagda veran biti, da ću ustava zemaljskog, zakona i uredbe sovjetne pridržavati se, vlasti zemaljske slušati i svima pokoravati se, da ću danak dajanija i sva bremena zemaljska koja se nalagala budu točno plaćati i nositi i sve dužnosti saćitestvu srpskom svojstvene verno ispunjavati, tako mi Bog pomogao i tako da mogu odgovor dati na njegovome strašnom sudu”.
U radnji mu je pomagao sin Venceslav, dok je najstariji sin Jakov, nakon izučavanja pinterskog zanata u Beču, posao nastavio u Beogradu kod pintera Kincela. Radionica pintera Kiincela bila je u Fruškogorskoj ulici. Anton, drugi sin, otišao je kod svog ujaka u mestu Bratinac kod Požarevca, koji je tu u zakupu držao državnu vodenicu na reci Mlavi. Kod njega je izučio mlinarski zanat. Nažalost, treći sin Jovan, kada je završio Vojnu akademiju, prilikom jahanja pao je sa konja i od posledica teškog pada, umro.
Čuvena gostionica Bajloni počela je sa radom 1858. godine. Imala je velike sale u prizemlju i na spratu, gde su održavane zabave i koncerti, svadbeni i drugi ručkovi. Na spratu su se nalazile sobe za prenoćište. U ovoj kafani, tj. restoranu neumorno su radili Ignjat i njegovi sinovi Jakov i Vasa, zamenjujući kelnere. Kujnu je vodila Jakovljeva žena, Marija Valuhova. Posao su vodili sve do 1878. godine.
Ignjat Bajloni kupio je 1869. godine napuštenu državnu vodenicu na Mlavi u Malom Crniću, kod Požarevca. Vodenica je imala pet kamenova i veliki pad vode. Godinu dana kasnije otpočelo se sa zidanjem štala, šupa, velike gostionice, velike kuće na sprat i novog parnog mlina, koji je pušten dve godine kasnije. Na vodenici je postavljen uređaj za sejanje belog brašna koje je počeo da prodaje po unutrašnjosti i u Beogradu. Pravljeno od stiške pšenice, počelo je da istiskuje sa tržišta segedinsko i peštansko brašno, koje je do tada bilo najbrojnije u oskudici domaćeg brašna.
Od milna, nastala je firma ,,Ignjat Bajloni i sinovi”. Trebalo je mnogo novca pa je kupovana pšenica i od seljaka, na poček. Mlin je 1878. godine proširen i francuski kamenovi za mlevenje, zamenjeni su peštanskim valjcima, na kojima se mlelo brašno peštansko-segedinskog tipa. Do 1885. godine, u izgradnji ovog mlina uloženo je oko 50.000 dukata.
Pošto je posao išao dobro, firma se proširila i u Beogradu. U glavnom gradu je 1883. godine, za 15 000 dukata kupljen je parni mlin, koji je podigao knez Aleksandar Karađorđević, sin Karađorđa Petrovića. U okolini mlina bilo je osam hektara zemlje, od čega je najveći deo bio pod vinogradom, a ostatak pod parkom i voćnjakom. Za upravnika mlina ozidana je velika kuća sa spratom i terasom. Međutim, sav imetak srušen je u Prvom svetskom ratu.
Pivara Bajloni, 1890. godina
Porodica Bajloni je svoje poslovanje proširila i na proizvodnju i prodaju piva. Na uglu Skadarske i Cetinjske ulice, nalazila se ,,Mala pivara”, čiji je vlasnik bilo Prvo pivarsko akcionarsko društvo. Jedan od članova Upravnog odbora bio je Jakov Bajloni. Ona nije uspevala da održi poslovanje, pa je prilikom likvidacije kupio Bajlonijev zet, Jovan Brabec. Bez dovoljnog kapitala nije mogao da održi poslovanje, te je ,,Mala pivara” prešla u ruke Jakova Bajlonija.
Jakov je od pivare stvorio dobro preduzeće. Uložio je mnogo novca za modernizaciju uređaja kao i otkup imanja kako bi proširio fabriku. Po unutrašnjosti su stvarani depoi piva i zidane lednice, magaze i kancelarije. Kupovane su velike količine hmelja i ječma za proizvodnju piva. Zbog toga se morao i zadužiti. U pomoć su pritekla čuvena braća Krsmanović, snabdevajući pivaru ječmom i novcem…
Proizvodni kapacitet pivare je bio 60.000 hektolitara piva, 1892. godine. Iste te godine, uz pivaru, izgrađena je i gostionica ,,Kod male pivare", u kojoj su ljudi voleli da sede zbog lepe i prostrane bašte. Glavni konkurent Bajlonijeve pivare bila je beogradska Vajfertova pivara, koja je mogla da proizvede više piva, a i imala je dužu tradiciju. Na svetskoj izložbi piva u Parizu, 1900. godine, Vajfertovo pivo osvojilo je zlatnu, a Bajlonijevo srebrnu medalju.
Kasnije, u drugoj polovini prve decenije XX veka, pivara je uspela da i po proizvodnji i po prodaji prestigne Vajfertovu pivaru i preuzme primat na tržištu. Osim u Srbiji, Bajlonijevo pivo prodavalo se i u Makedoniji, pa i na Kosovu i Metohiji.
Nakon završetka Prvog svetskog rata, pivara je bila u prilično lošem stanju i više je nego izvesno da je firma „Ignjat Bajloni i sinovi“ podnela zahtev za isplatu ratne odštete, ne samo za pivaru, već i za potpuno uništen parni mlin u Beogradu. Na koju sumu je šteta procenjena i da li je ikada isplaćena i na koji način, nije poznato. Stepen devastiranosti bio je, sigurno, manji nego što je to bio slučaj s Vajfertovom pivarom, koja se morala iznova izgraditi. Bajlonijevi su odmah započeli obnovu i uz namensku opremu za pivarsku industriju morali su uvoziti i sporedne stvari, poput šamotnih cigli, limova, šrafova, plute, izolacionog materijala… Mašine i postrojenja kupovani su od najrenomiranijih firmi sa Zapada, najvećim delom iz Nemačke, Austrije i Čehoslovačke.
U periodu između dva svetska rata, nastavili su da dokupljuju okolna imanja, tako da je plac dostigao ukupnu površinu od oko 1.5 hektara. Izgrađena je i nova zgrada kotlarnice sa novim dimnjakom, zatim, novi vodotoranj, velika hala u kojoj je smeštena nova punionica, dozidani su spratovi na sladari i varionici i izgrađeni stanovi za radnike.
Bajlonijeva pivara i počeci Bajlonijeve pijace
Usled modernizacije mašina i opreme, rastao je i maksimalni proizvodni kapacitet pivare, koji je 1934. godine iznosio 126.000 hektolitara, pri radu od 300 dana godišnje u tri smene. Glavna sirovina u proizvodnji piva je voda, koja je uzimana iz sopstvenih bunara iz kojih se dalje, specijalnim pumpama, prebacivala u visoke vertikalne rezervoare, u kojima se prečišćavala.
Pivara je imala vrlo razgranatu prodajnu mrežu, sa mnogobrojnim stovarištima, od kojih su u vlasništvu bila ona u Beogradu, u Karađorđevoj 18 i na Topčiderskom drumu; zatim u Zemunu, u Ulici cara Dušana, gde je poslovođa bio Stevan Falić; Velikom Gradištu s poslovođom Milanom Petrovićem; Radujevcu sa poslovođom Nikolom Jovanovićem i u Mladenovcu sa poslovođom Jelenom Jelenković. Uz sopstvenu mrežu, u tuđoj režiji bilo je 48 stovarišta u raznim mestima Srbije, Bosne i Hrvatske.
Godinu 1936. obeležio je sukob Bajlonijeve i Vajfertove pivare sa beogradskim gostioničarima, koji su iz protesta obustavili točenje piva u svojim lokalima. Spor je nastao zbog trgovaca, koji su pivo nabavljeno iz ovih pivara u svojim radnjama točili mušterijama po znatno nižim cenama. Sukob se, sasvim negativnim efektima, odrazio na poslovanje pivare, koja je te poslovne godine zabeležila ubedljivo najmanju prodaju od samo 17.229 hektolitara piva, dok je ukupan profit bio samo 7.057.40 dinara.
Reklamni pano piva na Sajmu u Beogradu
Teško finansijsko stanje, a verovatno i smrt Ignjata Bajlonija Mlađeg, koji je dotle držao konce u svojim rukama, doveli su u pitanje opstanak celokupne firme „Ignjat Bajloni i sinovi“. Jedno od mogućih rešenja za prevazilaženje krize bilo je da se pivara pretvori u akcionarsko društvo, što je i učinjeno.
Sam početak proizvodne i poslovne sezone u 1941. godini prekinuo je kratkotrajni Aprilski rat, između sila Trojnog pakta i Kraljevine Jugoslavije. Rat je okončan kapitulacijom i okupacijom zemlje. Tokom bombardovanja Beograda pogođeno je i oštećeno više zgrada u krugu pivare, od kojih su najvažnije bile sladara i magacin hmelja, koje su izgorele.
Vajfertova pivara u Beogradu
Od 1873. godine prošla su dva veka, ali Beograd ipak pamti prvu parnu pivaru u tadašnjoj Kneževini Srbiji. Tragovi Parne pivare „Đorđe Vajfert“ duboko su ukorenjeni u današnju Beogradsku industiju piva - BIP, utemeljenoj na mestu nekadašnjeg pivskog giganta. Čuvena parna pivara, još čuvenijeg vlasnika Đorđa Vajferta, bila je smeštena na prostoru kod današnjeg Mostara na Senjaku. Vajfertova pivara bila je posebna po specifičnoj proizvodnji piva, kuvanju u modernim kazanima, zagrevanim, isključivo, na pari.
Đorđe Vajfert, rođeni Pančevac, potomak je Ignjata i Ane Vajfert. Odrastao je u imućnoj porodici industrijalaca. Bavljenje pivom za Đorđa nije bila nepoznanica. Kod Vajfertovih interesovanje za pivom datira još iz davne 1847. godine. Otac Ignjat, tražeći egzistencijalnu sreću, od svog rođaka Ignjaca Hajzera fon Kudricija otkupio je Pančevačku pivaru i započeo samostalni biznis. Nije ni slutio da će tad pokrenuti priču o jednom od najtraženijih proizvoda na svetu, priču o Vajfertovom pivu.
Na obalama Dunava rastao je i razvijao se komercijalni i trgovački centar - Beograd, glavni grad tek uspostavljene Kraljevine Srbije. Posle 18 godina uspešnog pivskog poslovanja u Pančevu, Vajfertovi će 1865. godine iznajmiti postojeću pivaru. Ovog puta, odluku donose da razvoj pivske industrije prenesu i nastave u Beogradu. Prelazak u glavni grad Srbije predstavljao je najbolji poslovni potez. Pivo je postajalo sve omiljenije piće među Beograđanima, čime je popularnost ovog brenda rasla, a Vajfertovi postajali sve imućniji.
Portret „Đorđe Vajfert”, Uroš Predić, 1927.
U zakup porodice Vajfert našla se i „Kneževa pivara“, još 1865. godine. „Kneževa pivara“ bila je veća i modernija od konkurentske „Male pivare“, čiji je vlasnik u to vreme bio Filip Đorđević. Obim posla u obe pivare vremenom je rastao. Ignjat, naprasno, donosi odluku da starijeg sina Đorđa pošalje na stručno usavršavanje na Poljoprivrednu akademiju u Vajnštefanu, pivarski odsek.
Cilj mu je bio da Đorđe, nakon usavršavanja, preuzme upravu nad poslovima i pivarom u Beogradu. Prodaja piva išla je odlično i neočekivano za ono vreme. Problem se javio u nemogućnosti da se proizvede dovoljna količina piva. Manuelnom proizvodnjom nisu mogle da se zadovolje sve potrebe potrošača, kojih je bilo sve više.
Ignjat donosi odluku da krajem šezdesetih godina 19. veka proširi i postojeći prostor. To rešava tako što otkupljuje plac od beogradskog advokata Petra Markovića. Smutekovac u to vreme beše plac sa malom pivnicom sa kafanom. Sve to pokrenulo je i realizaciju dugogodišnje Vajfertove ideje o izgradnji nove pivare na parni pogon.
Smutekovac, današnji Mostar na Senjaku, bio je bogat vodom. U njegovoj blizini proticao je i Mokroluški potok. Voda, kao osnovni sastojak piva, presudila je u Ignjatovom odabiru mesta za izgradnju pivare. Tako je rad na izgradnji pivare počeo 1871. godine.
Za pečenja cigle morao je da zatraži zauzeto zemljište uz nadoknadu od tadašnje beogradske opštine. Opštinski odbor, 19. februara 1872. godine, doneo je odluku o ustupanju dela zemljišta besplatno. Drugu parcelu Ignjat je morao da plati 450 dukata, uz mogućnost uknjižbe na sina Đorđa Vajferta. Odluku je podržao čak 21 odbornik, dok je samo jedan bio protiv.
Proizvodnja piva započeta je 1873. godine. Prvih godina rada pivare, Đorđe nije mogao u potpunosti da se posveti radu, zbog odsluženja vojnog roka naredne godine. U predstojećim godinama, od 1876. do 1878. godine, učestvovao je u srpsko-turskom ratu. U to vreme oslobođeni su i južni krajevi Srbije. U vreme njegovog odustva, u poslu ga je menjao otac Ignjat.
Pivara je predstavljala simbol tehnološkog razvoja tog doba. Sem osnovnih pogona varionice, punionice, vriono-ležnog podruma i kotlarnice, posedovala je i kačarsku radionicu u kojoj su pravljena burad za pivo.
Vajfert je u svojoj zamisli otišao i korak dalje. Postojeći kompleks uskoro je bio prinovljen sladarom sa automatskom mašinom za prečišćavanje ječma. Glavna prednost ove pivare bio je prelazak sa primitivnih kazana za kuvanje piva na zagrevanje piva pomoću pare. Ovakav vid modernizacije procesa bio je višestruko značajan. Prvo, proces proizvodnje je ubrzan. Drugo, proces proizvodnje je bio znatno jeftiniji. Kapacitet je bio oko 40 hiljada hektolitara godišnje.
Ono što je bio istinski poduhvat jeste što se ovakvim patentom nadomestilo nepostojanje mašine za pravljenje leda i mašinsko hlađenje. Đorđe Vajfert je ovaj nedostatak kompenzovao koristeći prirodne uslove. Naime, iskorišćene su duge i hladne zime. Radnici su drvene kalupe, dužine 1 metar, širine i debljine 20 centimetara potapali u Savu. Kalupi bi ostajali u vodi dok se voda ne zamrzne i zaledi. Potom, kalupi bi bili izvađeni iz reke i odvoženi u Vajfertovu pećinu, čuvenu ledaru na Tašmajdanu. Led je najpre bio neophodan zbog hlađenja piva, uz pivo je prodavan gostioničarima i mehandžijama tokom pivske sezone.
Problem sa ledom je Vajfertova pivara prva rešila 1895. godine. Te godine je postavljena primitivna instalacija za proizvodnju leda sistema linde na amonijak. Proizvodnja je obuhvatala svega 45.000 frigorita na sat. Kada je dodat novi kompresor istog kapaciteta, instalacija je dodatno pojačana. Tada su postavljene instalacije za proizvodnju leda. Vajferta je proizvodila dve vrste piva: obično crvenobraon mercen pivo i svetlo eksport pivo.
Zlatna medalja na sajmu u Parizu
Pivo se izvozilo u Otomansko carstvo (teritorija današnje Grčke i Bugarske) i u Rumuniju. Količine piva bile su minimalne u odnosu na celokupnu proizvodnju. Kako se pivo trošilo u velikim količinama i kako se u Beogradu i Srbiji prodavalo sve što se proizvodilo, nije bilo potrebno da se tržište van granica države znatnije proširi. Vajfertovi su uspeli u realizaciji svoje ideje koja je prerasla u svetski brend.
Distribucija piva širom Srbije rešena je otvaranjem stovarišta u Dečanskoj ulici u Beogradu, zatim kod doktora Grofera u Šapcu, ali i u ostalim većim gradovima Kneževine Srbije. Svetskom izložbom u Parizu, 1889. godine, Kraljevina Srbija predstavila se raznovrsnim proizvodima. Među njima našlo se i Vajfertovo pivo, nagrađeno zlatnom medaljom za kvalitet.
Proizvodnja piva bila je naglo zaustavljena na početku Prvog svetskog rata. Vajfertova pivara bila je meta austrougarske artiljerije tokom ratnih dejstava, jula 1914. Pivara je radila sa smanjenim kapacitetom sve do septembra 1915. godine, kada je zbog još jedne okupacije Beograda proizvodnja potpuno prekinuta. Ovog puta prekid je trajao do kraja rata. U tom periodu je vlasnik pivare i tadašnji guverner Narodne banke Kraljevine Srbije, Đorđe Vajfert, napustio je zemlju i otišao u južni deo Francuske države. Ni u takvim teškim trenucima, Vajfert nije zaboravio radnike svoje pivare. Svakog meseca slao im je novac.
Reklama na jednom vagonu
Pivara je iz Prvog svetskog rata izašla znatno oštećena. Bila je ruinirana i opljačkana, bez neophodnih tehničkih uslova za pokretanje nove proizvodnje. Takvo stanje primoralo je Đorđa Vajferta da podnese zahtev za ratnu odštetu, procenjene na najmanje 8.000.000 dinara. Odšteta je isplaćivana u obveznicama i putem ratnih reparacija. Znatna oštećenja pretrpela je i zgrada depoa u Dečanskoj ulici. U bombardovanju 1914. godine, zgrada je delom oštećena, a delom porušena. Nju je tokom okupacije zaposela okupatorska vojska, koja je načinila dodatna oštećenja, skinuvši sva vrata i prozore, kao i drvene patose radi ogreva. Iz istih razloga neprijatelj je razrušio i drvenu šupu i ogradu s lica, a komisija je utvrdila štetu od 35.566.07 dinara.
Mašine i postrojenja nabavljeni tokom perioda obnove, od 1919. do 1921. godine bili su najmoderniji, a celokupna instalacija izvedena je u skladu sa najstrožim higijenskim propisima.
Đorđe Vajfert je obnovu pivare sproveo svojim finansijskim sredstvima, pa je radi pokrivanja troškova i efikasnijeg poslovanja odlučio da je transformiše u akcionarsko društvo. Tokom završne faze obnove, 16. septembra 1921. godine, budući akcionari uputili su zvaničan zahtev Ministarstvu idustrije i trgovine za osnivanje Akcionarskog društva "Prva srpska parna pivara Đorđe Vajert a. d.". U podnesku je navedeno da je zadatak budućeg Akcionarskog društva da razvije i unapredi pivarsku industriju, pospeši preradu, kupovinu i prodaju sirovina potrebnih za izradu slada i piva. Osnovna delatnost društva bila je prodaja slada, piva, leda, trebera, goriva…
Pivara je pretrpela veliki udarac, kada je preminuo njen osnivač Đorđe Vajfert, 12. januara 1937. godine. Upravljanje pivarom je preuzeo njegov blizak saradnik, dr Ferdinand Gramberg. Na sve to se ubrzo nadovezao i Drugi svetski rat.
Na početku Drugog svetskog iz Pivare je mobilisano četrdesetak radnika. U napadu nemačkih bombardera pivara Đorđa Vajferta nije pretrpela oštećenja, a mobilisane radnike zamenili su novi. Proizvodnja je odmah nakon okupacije nastavljena i nije prestajala sve do oktbra 1944. godine i oslobođenja Beograda.
U prve dve godine rata pivara je dobro radila. Međutim, 1944. godine okupator je naredio smanjenje proizvodnje piva, a i pivara je tokom savezničkog bombardovanja u aprilu 1944. godine pogođena i tom prilikom je oštećena. U tom periodu, prvi put je pivara posle dužeg vremena poslovala sa gubitkom.
Promena u društvenom uređenju u novoj Jugoslaviji, odrazila se i na pivaru. Ona je konfiskovana i nacionalizovana rešenjem Vlade Narodne Republike Srbije, broj 147 od 29. marta 1947. godine, postavši državno vlasništvo sa novim imenom „7. juli”. Ovo ime je nosila sve do 13. januara 1963. godine, kada se udružila sa pivarom „Beograd” (nekadašnja Bajlonijeva pivara) i kompanijom Bezalko i formirala novo preduzeće – Beogradsku industriju piva – BIP.
