Autor: Uroš Nedeljković, Business Growth Consultant, Deus Ex Consulting, uros@deus-ex.rs
U poslednjih pet godina, tj. od 2020. godine i Covid-19 kao prekretnica svega, sve više kompanije odlučuje se za investiciju, čuj mene, promociju, kroz održive i društveno odgovorne projekte. Neki su sadili mlade stabljike, drugi pravili plastične mostove, treći čistili parkove. Da li je dovoljno samo pratiti trendove i kroz par postova na LinkedIn to komunicirati ili se iskreno i punim kapacitetom posvetiti održivim i društveno odgovornim projektima?
U nedavnoj poseti Holandiji, zapazio sam da je svest o održivim projektima, ove države, usmerena isključivo na individue i rešive probleme. Iznenadila me je velika prisutnost plastične ambalaže “on the go” segmetna popularnih gaziranih pića. Zašto jedna država koja je toliko posvećena odgovornosti ima 90% asortimana u plastici? Međutim, građani ovog grada znaju da ukoliko selektuju plastični otpad, prvenstveno u “svom dvorištu”, a zatim i u odgovrajući kontejner, doprinose da se ista ta plastika vrati proizvođaču, reciklira i opet vrati na tržište. Cirkularna ekonomija, sve popularniji model proizvodnje i potrošnje proizvoda, rekao bih i ponašanja potrošača, uključuje ponovnu upotrebu, popravku, renoviranje i reciklažu postojećih materijala i proizvoda što je duže moguće. Na ovaj način produžavamo životni ciklus proizvoda i doprinosimo zdravijem okruženju. Poslednji podaci pokazuju da Evropska unija prozivodi više od 2,5 milijarde tona otpada svake godine, gde ćemo sa svim tim smećem, u Vinču na paljenje?
Vrlo često znamo da uperimo prst u državu, zakonodavstvo, kompanije, automobile, ali najveća odgovornost je na nama ljudima. Bez odgovornosti nema zdravog razuma i čistog vazduha. Poslednjih godina, kompanije se utrkuju koje će biti „održivije“ u svom domenu, kao da je to trend, a ne opredeljenje. Većina tih projekata nije ni vidljiva ni merljiva potrošačima. Hoćemo li se bolje osećati ako kupimo vodu koja se jedva sipa u čašu, jer joj je pretanka boca (navodno zbog smanjenja zagađenja prirode), a upakovana je u streč foliju koju će radnik u magacinu samo „frljnuti“ u kantu? Ili jesi ili nisi odgovoran, moramo verovati u to što radimo i sve naše snage uložiti da promenimo način poslovanja i svest zaposlenih.
Istraživanja, sprovedena u SAD, pokazuju da bi 87% potrošača kupilo proizvod od kompanije koje podržavaju cilj koji je njima važan, takođe, u istom ispitivanju, 76% ispitanika je odgovorili da bi odbilo da kupi proizvode kompanije koje se ne ponašaju u skladu sa njihovim uverenjima. Iako nam je najsrodnija tema zaštite životne sredine, društveno odgovorno poslovanje bi trebalo da bude fokusirano na četiri bitna aspekta:
- odgovornost ka zaposlenima;
- odgovornost ka poslovnom okruženje;
- odgovornost ka lokalnoj zajednici;
- odgovornost ka životnoj sredini.
Smatram da bi nagradu za održivo i društveno odgovorno poslovanje trebalo dodeliti kompanijama koje u srž svog poslovanja imaju utkan – BONA FIDEI – veru u dobronamerno, ka svim gore navedenim stavkama društveno odgovornog poslovanja. Iako dobrovoljno, odgovorno poslovanje je danas i očekivano. Nije dovoljno to što ste posadili nekoliko stabljika drveća ili poslali proizvode, koji su pred istek roka, narodnim kuhinjama, računa se i kako se ponašate prema zaposlenima, koliko ste ravnopravni ka partnerima i kako se ophodite prema najbližem okruženju. Vrlo lako možemo dobiti status „zagađivača okoline“ umesto „dobar komšija“. Džaba nam sve nagrade za doprinos društveno odgovornim projektima, ako nas tuži zaposleni za mobing, dok nam dobavljač šalje menicu za prekoračenja rokova plaćanja. Možda ne možemo rešiti problem prekomernog smeća i zagađenja vazduha, ali možemo imati incijativu, zavrnuti rukave i dati svoj lični doprinos za bolje odnose, fer poslovanje i lični doprinos zagađenju prirode.
Najbolji način da započnete nešto jeste da prestanete da pričate o tome i krenete u akciju – Volt Dizni.
