Autor: Lorenza Jachia, viša ekonomistkinja, UN Srbija (Kancelarija stalnog koordinatora UN u Srbiji)
Sa pandemijom COVID-19, društveno odgovorno poslovanje je dobilo na značaju. Od prvih dana pandemije, preduzeća u Srbiji, i u svetu, reagovala su na krizu obezbeđivanjem pomoći i donacija, kao i materijalne i logističke podrške. Kompanije – kako velike, tako i male – nabavljale su i dostavljale medicinsku i zaštitnu opremu, donirale IT materijale ugroženim školama i porodicama, otvarale prihvatilišta i donirale nameštaj ugroženim zajednicama, pripremale obroke za zdravstvene radnike na prvoj liniji borbe protiv pandemije, kao i za penzionere. Najdelotvorniji projekti su se zasnivali na partnerstvu širokog kruga učesnika – privrede, organizacija UN, organizacija civilnog društva i javne uprave, uključujući lokalne vlasti.
Anketa koju su sproveli Smart kolektiv i Forum za odgovorno poslovanje ukazala je da su, kao odgovor na krizu, koju je doneo COVID-19, od marta do maja 2020. godine, u Srbiji realizovane akcije solidarnosti u vrednosti većoj od 15 miliona evra. Od toga, više od 45% čini nabavka medicinske opreme, 38,4% – nabavka potrošnih dobara, a 5,9% – humanitarna pomoć. Skoro 90% je bilo namenjeno državi i javnim institucijama, a samo 7,3% organizacijama civilnog društva. Ispitanici su istakli da su neki donatori odustajali zbog obaveze plaćanja PDV-a na donirana dobra (osim donacija državi) i velikog birokratskog opterećenja u tom postupku. Ipak, angažovanje privrede se suštinski nadovezalo na rad međunarodne zajednice i Vlade Srbije na ublažavanju zdravstvenih i socijalnih posledica COVID-19 (videti UN Srbija, Procena socioekonomskog uticaja COVID i Smart kolektiv).
Transparentno i etičko ponašanje
Skoro godinu dana od početka krize usled COVID-19, da li, u aktuelnim tržišnim uslovima, vaše preduzeće može da se uključi u društveno odgovorno poslovanje? Kakvu vrednost ta investicija može da donese vašem preduzeću i vašoj zajednici? Teško je predvideti kako će se aktuelna kriza dalje odvijati, ali mnogi znaci ukazuju na nove šanse za privredu Srbije, posebno preorijentacijom na bliže izvore snabdevanja. U tom kontekstu, sa sve većim značajem održivosti za konkurentnost MSP i njihov pristup tržištu, možda je baš ovo trenutak da se preduzeća iz Srbije potpuno posvete društveno odgovornom poslovanju i ugrade ga u tkivo svoje organizacije.
Šire gledano, društveno odgovorno poslovanje prevazilazi okvire filantropije i definiše se kao „odgovornost organizacije za efekte njenih odluka i aktivnosti na društvo i životnu sredinu”. Definicija dalje kaže da ta odgovornost treba da se manifestuje u „transparentnom i etičkom ponašanju“ koje doprinosi održivom razvoju, uzima u obzir očekivanja zainteresovanih strana i u skladu je sa važećim propisima i međunarodnim normama ponašanja (videti ISO standard „Uputstvo o društvenoj odgovornosti”). Društveno odgovoran pristup poslovanju obavezuje organizaciju na neprekidno angažovanje u sedam ključnih oblasti: upravljanje, ljudska prava, prakse u oblasti rada, životna sredina, pravične poslovne prakse, pitanja potrošača, učešće i razvoj zajednice. Ova načela nalažu preduzećima da preduzmu sveobuhvatne mere u svojim lancima snabdevanja (videti: ISO 26000).
Iako se dosta piše o svih sedam dimenzija, a posebno o praksama u oblasti rada i ekološkoj održivosti, važno je podsetiti na značaj prve dimenzije – upravljanja. ISO definiše upravljanje kao „sistem za donošenje i sprovođenje odluka u organizaciji“, a u ovom slučaju se to odnosi na odluke o društveno odgovornom poslovanju. Upravljanje je, samo po sebi, dimenzija kojoj treba posvetiti pažnju, ali i važna potpora svim drugim dimenzijama. Na primer, za društveno odgovorno poslovanje, dostizanje veće rodne ravnoteže u svim upravljačkim telima je i neophodan uslov i jedan od ciljeva. Ovo je izuzetno važno u Srbiji, gde se žene nalaze na čelu svega 20% preduzeća (dok u Norveškoj udeo iznosi 40%), a broj žena na rukovodećim mestima nije veći od četvrtine, prema podacima Unije poslodavaca Srbije. Sastavni deo dobrog upravljanja je i to da u donošenju poslovnih odluka budu uzeti u obzir interesi zajednice u kojoj preduzeće posluje: na primer, da bi u svom poslovanju bila društveno odgovornija, javna preduzeća za proizvodnju energije u Srbiji moraju u odlučivanju da uvaže zahteve javnosti za čist vazduh.
DOP u sektoru potrošnih dobara
Kada je reč o nastojanju da se društveno odgovorno poslovanje uvede u sektor potrošnih dobara, treba imati u vidu da preduzeća koja posluju na tom tržištu moraju da se prilagođavaju brzim promenama u okruženju, koje, pored imperativa veće održivosti, karakterišu i veliki zaokreti uslovljeni tehnološkim razvojem, među kojima su digitalizacija i sve veća automatizacija proizvodnje. Te promene na brojne načine utiču i na uključivanje u društveno odgovorno poslovanje.
Sa digitalizacijom potrošnje, na primer, potrošači imaju više vremena da se informišu pre nego što donesu odluku. To dalje omogućava proizvođačima i posrednicima da ih informišu o načinu proizvodnje, korišćenim komponentama i materijalima, kao i o nekim važnim pokazateljima, kao što su efekat proizvoda na emisiju ugljen-dioksida i udaljenost sa koje su dopremljeni. Istovremeno, povećane mogućnosti za automatizaciju, uz obavezu da se unapređuju prakse u oblasti rada – što se odnosi i na odluke o izboru dobavljača – mogu da dovedu do toga da preduzeća sve više radnu snagu zamenjuju tehnologijom, što donosi ne tako svetle izglede rasta nezaposlenosti među najugroženijima. Ovaj trend svakako nije neizbežan i s njim se može izaći na kraj ako odluke na nivou preduzeća budu propraćene strateškim merama u širem kontekstu.
Na primer, dok preduzeća budu tražila načine da svoju proizvodnju i distribuciju uključe u cirkularne tokove, pojaviće se nove mogućnosti za zapošljavanje na poslovima popravke i prenamene proizvoda i njihovog usmeravanja ka novim korisnicima. To će doneti dvojnu korist: s jedne strane, „u svakom trenutku se održava najveća moguća korisnost i vrednost proizvoda, komponenata i materijala” – što je poznat postulat cirkularnosti – a s druge, otvaraju se radna mesta koja su utkana u zajednicu i korisna za nju. Na ovom primeru se vidi da je neophodan sistemski pristup koji prevazilazi okvire preduzeća i uvažava perspektivu celokupnog društva da bi se ostvario pun potencijal društveno odgovornog poslovanja.
Naravno, megatrendovi digitalizacije i automatizacije su uveliko bili aktuelni i pre pandemije. COVID-19 je ubrzao tempo promena – potrošači su se u izolaciji sve više okrenuli kupovini preko interneta, a preduzeća su se okrenula automatizaciji da bi ispunila zahteve u pogledu bezbednosti. Strategije društveno odgovornog poslovanja tek treba da se prilagode novonastalim uslovima.
Lorenza Jachia
Inovativni koncepti
Evidentno je da nema neophodnog napretka u preispitivanju korišćenja ambalaže u celokupnom lancu distribucije: bolan, otrežnjujući podsetnik su bile slike reke Drine zagušene plastikom, koje su preplavile medije krajem 2020. godine. Ovoj, a i mnogim drugim oblastima, mora se pristupiti na potpuno participativan način, uz smisleno učešće potrošača, proizvođača i distributera, kako bi se primenila rešenja koja su već uveliko prisutna u drugim zemljama; među primerima su punktovi za dopunu proizvoda u staru ambalažu, prodavnice rinfuzne robe, programi podsticaja potrošačima da vraćaju ambalažu, proizvodi u čvrstom stanju i drugo.
Još jedan interesantan koncept, koji je za vreme pandemije dobio zamah, odnosi se na direktnu kupovinu, bez posrednika, tako da se skraćuju lanci distribucije i omogućava uvođenje održivijih praksi. Neki od primera – koji su donekle tradicionalno prisutni u Srbiji, uz podršku novih tehnologija – jesu pijace, grupe za kupovinu, platforme za e-trgovinu i korišćenje društvenih medija za plasman domaće hrane i poljoprivrednih proizvoda. To je trenutno niša na tržištu, ali ima potencijal da se širi, a lokalne vlasti bi mogle da podstiču i šire takve prakse kao vid podrške ruralnim zajednicama, jačanju veza između grada i sela i buđenju svesti o odlukama koje donosimo kao potrošači.
Zaključak
Da zaključimo, put od vizije do prakse društveno odgovornog poslovanja u celokupnom lancu proizvodnje i distribucije u Srbiji je višeslojan izazov za čije prevazilaženje je neophodan sistemski pristup i angažovanje celog društva. Izazovi su tu, ali na raspolaganju su nam brojni alati, među kojima su i standardi za merenje i praćenje učinka u ključnim oblastima (tehnički standardi za emisiju, otpad, cirkularnost i dr.), kao i standardi izveštavanja (posebno standardi Globalne inicijative za izveštavanje – GRI). Korisne smernice se mogu naći i u zbirkama primera najbolje prakse i portalima (videti, na primer, https://supply-chain.unglobalcompact.org/site/index). Preduzeća iz Srbije i dalje mogu da računaju na podršku lokalnih partnerstava, posebno Globalnog dogovora UN, Foruma za odgovorno poslovanje, Smart kolektiva i Privredne komore. Ujedinjene nacije u Srbiji nastavljaju sa aktivnostima podsticaja i podrške kako bi održivost zauzela odgovarajuće mesto u svim oblastima poslovanja.
